U srcu Banata, gde se horizont spaja sa beskrajnim poljima pšenice i kukuruza, živi Stevan Balaž‑Brka. Njegova avlija miriše na seno, a lipa u dvorištu širi hlad kao da čuva uspomene generacija. Stevan stoji kraj kuće, brkovi mu se ponosno ističu, a pogled mu je miran, dubok, kao da u njemu nosi celu ravnicu.
„Rođen sam ovde, u ravnici koja nema kraja. Od malih nogu sam znao da će plug i njiva biti moj put. Otac me je vodio na polje, učio da gledam u nebo i da iz oblaka čitam kakva će biti godina. Ravnica je moj dom, moj svet – ona je beskrajna i mirna, ali u njoj ima snage i života.“
Sećanja ga vraćaju na mladost: svinjokolj u zimskim danima, kada se cela familija okuplja, žene mese krvavice, muškarci kuvaju rakiju, a deca se guraju da probaju čvarke dok još cvrče. Jesen donosi berbu grožđa – komšije se okupe, peva se, pije mlado vino, a mladi igraju kolo do kasno u noć.
„Rakija nije samo piće – ona je znak da je godina završena, da smo izdržali i da idemo dalje. Uz nju se priča, smeje, a nekad i zaplače.“
„To su trenuci kada selo diše kao jedno,“ kaže Stevan, dok mu oči zasijaju od uspomena.
„Bilo je godina kada su suše spalile polja, kada je grad uništio trud cele sezone. Gledao sam kako klas pšenice puca pod ledom, a dugovi rastu. Tada sam mislio da je kraj. Ali paor ne odustaje – naučiš da se boriš, da veruješ da će sledeća godina doneti kišu i rod.“
„Kada kombajn puni prikolicu zlatnim zrnom, kada se deca smeju dok skaču po kolima sena, kada znaš da si obezbedio hleb za svoju porodicu – to je sreća koju samo paor poznaje.“
„Vašar u Debeljači bio je događaj godine. Tamburaši su svirali od jutra do mraka, konji okićeni šarenim trakama, kola puna kukuruza i bundeva. Ljudi su dolazili iz svih krajeva. Na vašaru se sve znalo: ko je kupio novu košulju, ko je doveo devojku, ko je pobedio u nadmetanju konja. Mi mladi smo se nadmetali u snazi – ko će podići najteži džak žita ili ko će najduže izdržati u kolu. Dok su se devojke smeškale, skrivale pogled ispod marame, srce nam je igralo brže od tambura.“
„Vašar nije bio samo trgovina – bio je praznik života. Tu se sklapala prijateljstva, rađale ljubavi, a nekad i dogovarale svadbe. Kada bi se noć spustila, svetla lampiona obasjavala su ravnicu, a pesma se čula do jutra.“
„Bio sam momak od dvadeset godina, tek sam kupio novu košulju od belog platna. Tamburaši su svirali, konji okićeni šarenim trakama, a svetla lampiona obasjavala su celo polje. Tada sam prvi put video Milenu – stajala je kod ringišpila, kosa joj je mirisala na lipu, a oči su bile plave kao nebo nad ravnicom.“
„Pozvao sam je u kolo. Igrali smo dok su tamburaši svirali ‘Tamo daleko’. Ljudi su se smeškali, a ja sam znao – to je trenutak koji će mi ostati zauvek. Milena je kasnije postala moja žena, majka moje dece, stub kuće. Sve je počelo na tom vašaru, pod svetlima lampiona i pesmom tamburaša.“
Zima u Banatu ima svoj ritam. Dok snežni pokrivač prekriva polja, u selu se sprema Božić.
„Badnje veče je bilo posebno – unosimo badnjak, deca se raduju orasima i bombonama koje se bacaju po slami. Ujutru, na Božić, cela kuća miriše na pečenicu i kolače. To je vreme kada se zaboravljaju brige, kada se okupljamo oko stola i pevamo pesme koje su pevali naši stari.“
„Kažu da je ravnica dosadna, ali ko je jednom osetio miris pokošene trave u Banatu, jutarnju maglu nad Tisom ili pesmu žaba u kanalu, zna da ravnica ima dušu. Ona je beskrajna i mirna, ali u njoj ima snage i života.“
„Želim da mladi razumeju da zemlja nije samo posao, ona je nasleđe. Plug i traktor nisu samo alatke – oni su simbol opstanka i slobode. Ako zaboravimo zemlju, zaboravićemo i sebe.“
Dok Stevan priča, vetar nosi miris pšenice, tamburaši iz sećanja još uvek sviraju, a sunce polako zalazi iza beskrajnih polja. Njegove reči nisu samo ispovest jednog čoveka – one su priča o generacijama paora, o zemlji koja traži mnogo, ali daje sve onome ko je voli.
Stevan Balaž‑Brka
Božidar Stanić