Na Staroj planini jutro počinje pesmom ptica i hukom planinskih izvora. Dok se magla povlači niz doline, sunce polako izlazi iza vrhova Midžora i obasjava pašnjake. U tom trenutku susrećemo Božidara Stanića, čoveka koji je ceo svoj život proveo ovde. Njegov glas nosi mirnoću planine, a oči odražavaju iskustvo čoveka koji prirodu poznaje bolje nego samog sebe.
„Najviše volim jutra. Kada sunce izađe iza vrhova Midžora i obasja doline, tada se sve budi – ptice, stoka, ljudi. Taj miris sveže trave i zvuk vode iz izvora ne može se opisati rečima. To je osećaj da ste deo nečega većeg od sebe.“
Sedeći na klupi kraj izvora, Božidar započinje priču: „Rođen sam ovde, školovao se ovde, i nikada nisam poželeo da odem. Stara planina je deo mene, kao što su moji roditelji bili deo mog života. Ona je neraskidiva veza, možda je čak poznajem bolje nego samog sebe.“
On ne misli da je život u ovim vrletima teži nego na drugim mestima. „Pogledajte ovu prirodu – šume, reke, izvore, ptice. To ne čini život lakšim ili težim, već ga čini samim životom. Suživot sa svim tim bićima daje smisao postojanju.“
Pogled sa vidikovca Koziji Kamen pruža osećaj pripadnosti. Vodopadi Tupavica, Bigari mnogi drugi, pećine, vrela, reke pune pastrmki, noći ispunjene pesmom ptica i cvrčaka – sve to stvara osećaj da ste deo nečega većeg.
„Kada se klizište desilo 1963. godine, ljudi su bili uplašeni jer je reka nestala iza zemlje. Moj otac je govorio da je to bio trenutak kada je priroda pokazala svoju snagu. Kasnije, kada je jezero nastalo, mnogi su verovali da je to božiji dar – da je planina sama htela da sačuva vodu. Danas je to mesto gde dolaze ribolovci i turisti, ali za nas starije to je uvek podsećanje na tu veliku promenu.“
Božidar se priseća detinjstva: igre po livadama, kupanja u reci Visočici, pomaganja roditeljima oko stoke. „Nismo imali mnogo, ali imali smo sve što je čoveku potrebno – zdravu hranu, čist vazduh i zajedništvo.“
Seća se i zime kada je sneg bio toliko dubok da se do sela moglo samo na skijama. Mladi su tada pomagali starijima da donesu drva i hranu. „Nikada neću zaboraviti kako smo svi zajedno sedeli u jednoj kući, grejali se kraj vatre i pevali pesme dok je napolju vejala mećava.“
Njegov deda ga je učio da čovek nije gospodar planine, već njen gost. Božidar se raduje što se još uvek čuvaju stari običaji za Božić, Vaskrs i Đurđevdan. „Ljudi ovde veruju da bez običaja nema ni zajednice.“
Postoje i retki običaji: osveštavanje kuće vodom sa izvora, zrno žita u temeljima, pesme i vatre kada se stoka prvi put izvodi na pašu.
„Svako selo ima svoju priču o zakopanom zlatu ili skrivenim dukatima. Govorilo se da su hajduci ostavljali blago u pećinama i pod starim hrastovima. Moj deda je znao da kaže: ‘Ko traži zlato, neće ga naći, ali ko traži mir, naći će ga u planini.’“
„Želeo bih da se ne zaboravi kako su ljudi živeli u skladu sa prirodom. Da se pamti da su sela bila puna pesme, da se radilo zajedno, da se pomagalo komšiji. Da se ne meri sve novcem i brzinom, već da postoji vrednost u miru, u radu sopstvenim rukama i u poštovanju tradicije.“
„Planina je starija od svih nas i živeće i posle nas. Ako je budemo voleli i čuvali, ona će nam zauvek davati zdravlje i mir.“
Božidar Stanić